U prošlom tekstu sam želela da uputim apel na stvaranje svesti o neophodnosti da se deca što više kreću, a kroz ovaj tekst bih želela da pokušam da podignem svest i glas o položaju osoba sa invaliditetom u društvu.
Smatram da svako zanimanje može svojim malim doprinosom da pomogne, a moje kolege arhitekte i dizajneri bi trebali da naprave malo veći doprinos. Trebali bismo više da utičemo na investitore, da i njima pokušamo da “otvorimo oči“.
O ovoj temi mogu slobodno da pišem, pošto je moj otac vezan za invalidska kolica od njegove petnaeste godine života. On ceo život pokušava da se prilagodi na uslove života u našoj zemlji ( mogu reći da se veoma dobro nosi sa čitavom situcijom ).
Ono što ja kao pratilac mogu da kažem, jeste da smo daleko od situacije da osobe sa invaliditetom mogu nesmetano da se kreću kroz grad.
Proteklih dvadesetak godina grad i država ’’stidljivo’’ pokušavaju da olakšaju život osoba koja koriste ortopedska pomagala prilikom kretanja, ali to nije dovoljno. Moramo svi da radimo na tome.
Njima je sada omogućeno da koriste ustanove od javnog značaja, ali da li je njihov život kuća i javna gradska ustanova ili tržni centar?
Odlazak u restorane i kafiće je relativno nepristupačna. Ovde prvenstveno mislim na ulazak u objekat. Stepenice, uska vrata, toalet u podrumu, itd….Toaleti koji su van svih standarda u smislu dimenzija, tako da se za odlazak u restoran prvo treba ići u ’’izvidnicu’’ pre dolaska.
Pohvalila bih velike tržne centre i neke benzinske pumpe koji su ispratili u potpunosti pristup i infrastrukturu za osobe sa invaliditetom.
U novijim objektima kolektivnog stanovanja se gotovo svi standardi urušavaju. Od ulaznih vrata u stan, preko kupatila u kojima niko ne može da se okrene, a da ne pričamo o tome da se uđe kolicima ili štakama. Ulazak u objekat…. ( po zakonu o izgradnji, rampa treba da postoji na ulazu ) rampe koje premašuju ugao od 60 stepeni. Na ovaj nagib je nemoguće bicikli gurati, ili dete u kolicima,…
Osnovne i srednje škole apsolutno nemaju nikakvu infrastrukturu za osobe sa invaliditetom.
Ovo su samo neke od manjkavosti na koje nailazimo svakodnevno.
Podizanje svesti o osobama sa invaliditetom je samo jedan dan u godini (3.decembra je svetski dan osoba sa invaliditetom). Kada mediji bruje čitav dan, i onda ide sve u zaborav. Svi nastavljaju sa životima, bez da neko stane i zamisli se.
Na studijama arhitekture, kao i u školama za dizajn mnogo više treba da se priča o standardima koji trebaju da se poštuju, i koje ne treba nikako zanemariti. Ja određene standarde shvatam kao što medicina prati knjige i protokole. Zna se zbog čega na primer vrata od kupatila ne smeju biti uža od 70 cm, ……
Praćenjem ovih standarda i protokola se nikako ne gubi na estetici prostora, ali se omogućava pristup svima koji žele da uđu u taj prostor.
Postoje razni programi o inkluziji. Kroz moje oči to su sve programi na papiru. Malo se radi u realnosti. Nismo ni svesni koliko ima ljudi koji su nekim sticajem okolnosti vezani za neko od ortopedskih pomagala. Ne vidimo ih mnogo na ulicama, jedan od razloga je taj što oni mogu da prošetaju, ali ne mogu da sednu da popiju kafu, ili da pojedu sladoled, jer nije sve prilagođeno kako bi trebalo biti.
Mislim da je vreme da se svi zajedno potrudimo da omogućimo normalan društveni život osobama sa invaliditetom.
Ukoliko vam je potrebna stručna pomoć da uredite svoj dom, možete zakazati konsultaciju sa dizajnerom enterijera preko kontakt forme ili pišite na email: vanja.lebovic@gmail.com
Izvor fotografija Pinterest.
urbanwhitenovisad.com 